Razgovor sa dr Gordanom Ilić Marković, profesorom na Odseku za slavistiku Univerziteta u Beču.
Rođeni ste u Zenici, pohađali gimnaziju u Šapcu, završili klasičnu filologiju u Beogradu, te slavistiku i japanologiju u Beču. Predajete Slavistiku na Univerzitetu u Beču. Osim toga, pišete knjige i naučne članke o Srbiji i Srbima u Prvom svjetskom ratu. Da li sam nešto izostavila?
Mislim da niste. Kao što ste rekli rođena sam u Zenici, u Bosni i Hercegovini. Tu sam jednim delom išla u školu, sve do preseljenja porodice, odnosno povratka roditelja u Šabac, gde sam završila gimnaziju. Sledeći korak je bio Filozofski fakultet u Beogradu, Odsek klasičnih nauka. Potom, dolaskom u Beč, radila sam kao profesor na trgovačkoj akademiji (Handelsakademie), ali sam istovremeno nastavila i studije japanologije i slavistike. U to vreme sam radila i na više interkulturalnih projekata, jedno vreme radim i na trgovačkoj akademiji i na fakultetu, međutim ubrzo sam se potpuno posvetila univerzitetskoj nastavi i istraživanju. Vremenom otpočinje i moje bavljenje temama koje se tiču Prvog svetskog rata, s tim da ja nisam istoričar što se vidi iz moje obrazovne biografije. Prvenstveno istražujem sociološki aspekt Prvog svetskog rata, počevši od jezika i analize propagande, koja je mene primarno zanimala. Iz toga su se razvile dalje ideje. U jednom momentu je došlo do teme kojom se trenutno najviše bavim, naravno i izvan lingvističke oblasti, a to su srpski i austrougarski zarobljenici u tome ratu.
Vratimo se na jezik. Glavna područja Vašeg istraživanja su kontaktna lingvistika, višejezičnost, didaktika stranih jezika i južnoslavensko-austrijski jezik i kulturni kontakt, te književni prevodi. Pošto se radi o jednoj izuzetnoj karijeri, možete li nam otkriti kako se postiže ovako zavidan uspjeh u drugoj državi? Da li je samo u pitanju rad ili i velika predanost poslu koji radite?
Pretpostavljam da je to neka zdrava kombinacija. Povezano je sa dosta rada, ali ne može se raditi na svoju štetu. Ja sam rano spoznala ono šta me zanima. Ukoliko neko studira više studijskih pravaca, može se pomisliti da je to neka vrsta traženja, ali ako su svi u okviru jezika, onda jezik ostaje primarna tema. Jezik je bio i razlog za proširivanje na druge studijske pravce. Na fakultetu uspevam da spojim inspirativan rad sa mladima i istraživački rad. Svako njihovo pitanje, bilo u kojem pravcu, ili potreba da se nešto pojasni, može da dovede do preispitivanja same sebe. Recimo, gde bi se moglo produbiti sopstveno znanje i u kom pravcu bi se mogla proširiti interesovanja. Ja sam zagovornik interdisciplinarnog istraživanja, pa nije čudo da sam otišla i u istorijske teme. I ne samo to, bavim se i didaktikom. U svemu tome ipak ostaje primaran jezički izraz.
Kao što smo naveli, radite na Institutu za slavistiku. Iz jednog predavanja prof. dr Volfganga Rorbaha (Wolfganga Rohrbacha), velikog prijatelja i znalca slavenske istorije, to je i najveći Institut za slavistiku u svijetu. Kako je organizovan rad na tom fakultetu?
Ja bih ga nazvala u prevodu Odsek za slavistiku, jer bi institut u našem jezičkom kontekstu označavao naučnu ustanovu bez studenata. Odsek za slavistiku Bečkog univerziteta je najstarija slavistika u svetu. Naravno, obim u kojem danas postoji ne dostiže katedre u slovenskim zemljama. Prvo se počelo sa bohemističkim studijama, što je bilo jedno malo odeljenje. Onda dolazi južna slavistika i kasnije se razvija na druge slovenske jezike. Za slavistu, pogotovo za južnog slavistu, izuzetna je privilegija biti na Odseku za slavistiku Bečkog univerziteta. Za mene konkretno zato što je Beč i što su bečki arhivi prepuni arhivalija bitnih za istoriju srpskog jezika, istoriju hrvatskog jezika, uopšte za puteve standardizacije. Nije čudo što je jedno od mojih težišta kulturni i istorijski kontakti Austrougarske i južnih Slovena i jezička politika. Upravo ovo mesto, njegovi arhivi i biblioteke navode na tu temu.
Pročitala sam Vašu knjigu „Veliki rat“, u izdanju austrijske izdavačke kuće „Promedia“. Iskreno rečeno, ovaj period istorije je meni prilično nepoznat. Kada se govori o ratovima, kojih je, nažalost, bilo i previše na našim područjima, obično se obrađuje tema Drugog svjetskog rata. Otkud dolazi Vaše interesovanje za period između 1914. i 1918. godine?
Interesovanje je došlo opet preko jezika. Kao što sam na početku rekla ja ne obrađujem tu temu kao istoričarka. Prvi svetski rat je bio prvi medijski rat. Sa izuzetkom par zemalja, čitav svet je bio uključen u njega. Ono što je mene zanimalo je propagandni jezički izraz. Pošto su nemački, engleski i srpski jezik moja jača strana, vrlo brzo sam u analizi primetila da nema istraživanja u oblasti uzajamne propagande koja je vođena od Srpskog presbiroa prema Austrougarskoj, ni Austrougarskog pres-biroa prema Srbiji. Tu se pojavio jedan veoma značajan momenat dupla propaganda Austrougarske, s jedne strane prema Srbima iz Monarhije, a s druge strane prema onima u Kraljevini Srbiji. Srbija menja isto svoj način pisanja o Austrougarskoj od 1908. godine, od aneksije Bosne i Hercegovine. Tako je počeo da me zanima taj period i to ne samo Prvi svetski rat nego i 1878. godina (Berlinski kongres, okupacija Bosne i Hercegovine) i, naravno, šta se dešavalo pre toga u Ugarskoj, a šta na području Austrije. Primetila sam da se percepcija Prvog svetskog rata sa područja Jugoslavije radi u književnosti uglavnom preko tri pisca – Miroslava Krleže, Ive Andrića i Miloša Crnjanskog. Sva trojica su iz Austrougarske monarhije. Njihovo viđenje Prvog svetskog rata je različito i donekle određeno nacionalnim poreklom. Krleža i Crnjanski su bili vojnici Austrougarske monarhije, Ivo Andrić je iz Austrougarske, ali je imao drugačiji životni put. Skoro nikada nije urađeno da se kao izvor za doživljeno u Prvom svetskom ratu uzme književnik ili pisma i zapisi stanovnika Kraljevine Srbije. Tako je ova knjiga nastala na tu temu. Znači, ne oni koji su pisali o ratu kasnije, nego oni koji su sami bili učesnici, bilo kao vojnici ili kao civili iz Kraljevine Srbije.
Posebno mjesto u knjizi zauzimaju originalna svjedočenja iz pera pisaca, pjesnika i novinara. Radi se dnevnicima, pismima, memoarima, sjećanjima očevidaca, te literaturi napisanoj u ratu ili neposredno nakon rata. Koliko je teško bilo doći do ovih materijala?
Arhivi za ovu knjigu su imali manji značaj, trebalo je „samo“ iščitati te književnike. Prvo sam morala da nađem njihovu ratnu istoriju koja je često izostavljena iz njihovih biografija. To je bio najveći problem. Recimo, Sima Pandurović je živeo u to doba i pre Prvog svetskog rata je bio veoma značajan pesnik. U ratu dospeva u logor, interniran iz Srbije kao civil u zadnjoj godini rata. Činjenica je da posle rata nije pisao pesme, nego da se bavio prevodima. Ti neki lomovi su mene zanimali. Naravno i da se ovom knjigom prvi put na nemačkom jeziku predstave bar neki delovi, sa ciljem da studenti, kao i istoričari i istoričari književnosti imaju i ove izvore ako ne vladaju jezikom originala. Knjiga nije pisana u naučnom stilu, ona je upravo pisana za širu čitalačku publiku. To je bio i najteži deo, kako iz jednog romana izdvojiti karakterističan deo koji će pokazati šta taj pisac zaista piše o Prvom svetskom ratu, kako je prošao i kako je doživeo taj period. Odrednica mi je bila da se u knjizi ne pojavljuju tekstovi nikoga ko nije doživeo taj rat. Ono što je veoma zanimljivo, a što bi moglo kao nastavak da se obradi, a u ovu knjigu nisam uvrstila, to su književnici Srbi iz Austrougarske monarhije, poput Miloša Crnjanskog koji je napisao izuzetna dela o Prvom svetskom ratu. Njegov pogled je važan, ali se ne uklapa u koncept ove knjige.
U novinskom članku pod nazivom – Tragom „Srpskog dnevnika”, austrougarskog književnika i izvještača iz Prvog svjetskog rata Aleksandra Roda Rode, odlučujete da krenete na putovanje u prošlost istim putem kojim je i on krenuo davne 1915. Obilazili ste područja od Zemuna do Novog Pazara, kao i mjesta velikih stradanja srpskog naroda. U jednom dijelu pišete: „Svevremenske rečenice Karla Krausa lutaju mojim mislima, prepliću se 1915, 1941. i 2018. Opet spomen nije opomena.” Vaš tekst nije optužujući ni patetičan, a ipak u njemu možemo osjetiti svu tragediju ovog perioda. Kako ste se zaista osjećali na ovom putu?
To putovanje je bilo završetak jednog mog rada. Godinu dana pre toga sam objavila knjigu o Roda Rodi, ratnom izveštaču u Srbiji. Njegov „Srpski dnevnik“ je propagandna knjiga iz rata. Roda Roda je radio u Austrougarskom presbirou. Ja bih ga uporedila sa Branislavom Nušićem. Bio je izuzetan humorista, analitičar društva i pre i posle tog perioda. U to vreme je pisao ono što mu je bio zadatak, ali je opet bilo književno dobro napisano. Dok sam radila na prvoj knjizi na temu Prvog svetskog rata i na svojoj disertaciji, on mi je bio veoma zanimljiv, ali tada nije moglo sve što sam istražila da stane u te radove. Zato sam o Roda Rodi napisala posebnu knjigu, a sad pišem još jednu knjigu o njemu, jer je njegov opus o Slovenima izuzetno obiman i ne tiče se samo rata. On je već rođenjem bio povezan s našim područjem,rođen je u Osjeku, tako da ima mnogo toga o tome da se kaže. Sam put, koji je predstavljen u tom novinskom članku, preduzela sam za neko svoje zadovoljstvo, da prođem sa kartama koje je koristila udružena nemačko-bugarsko-austrougarska vojska pri okupaciji Srbije, te da prođem sva ta mesta koja i Roda Roda opisuje u svom dnevniku. Putovanje je bilo veoma zanimljivo, usput sam imala i gostovanja u Kraljevu i Kragujevcu. Radila sam svoja terenska istraživanja u muzejima i arhivima, prikupljala podatke po grobljima za dalje. Sa stručnjacima, a i sa drugim ljudima se priča vrlo brzo okrene na Drugi svetski rat. Kod mnogih u glavi su ta dva rata dosta umrežena. Ja mislim da je veoma bitno razvojiti ih, ali s druge strane smatram da je postojao samo jedan svetski rat sa pauzom od dvadeset godina. Tako da nije zalud obraditi dobro Prvi svetski rat, jer u njemu su svi uzroci Drugog svetskog rata. A na području Jugoslavije upravo i jedan i drugi igraju i ulogu u ratovima devedesetih. I po meni nije slučajnost, mada ne volim da idem u diskusije, da se sada vrlo selektivno i površno ističu junaci, jer Prvi svetski rat sve više dobija na značaju. To isto treba prepoznati kao propagandni izraz. Prvi svetski rat je zaista prvi veliki medijski rat i on je u suštini evropski rat i time i bitna odrednica istorije zemalja južnoslovenskog prostora. Posle ovog rata nastaju nove države i dolazi do velikih promena, do problema državljanstva, problema identiteta.
Proći ovim putem je bilo veoma zanimljivo, jer kao što znate obično u svojim letnjim odmorima zapostavimo prostore koji bi trebalo da nam budu najbliži. Ne kažem da nisam nikada, ali davno beše da sam posetila Kraljevo, Kragujevac, Čačak, a tek do Novog Pazara da stignem. Meni su ostala kompletno pozitivna sećanja. Naravno, u svemu tome sam ja pratila i jezik, slušala okolo šta se priča, kakav je izraz – u restoranima, kafeima, u kontaktima, kako i gde sam primana, da li je bilo razlika. Slučajnost je da sam par dana pre toga otišla na jednu predivnu pozorišnu predstavu „Poslednji dani čovečanstva“ Karla Krausa, koja se bavi Prvim svetskim ratom, njegovim početkom i propagandom. Zaista je dobro urađena, traje sedam sati, bez želje publike, koja inače učestvuje u toj predstavi, da se ona i završi. Predstava je bila postavljena zbog scenografskih potreba u tzv. Srpskoj hali u Wiener Neustadt–u. I ja onda, par dana kasnije, odlazim na put i nalazim mesto u Kraljevu gde je bila ta hala, koja je u delovima prenesena vagonima u Austriju u Drugom svetskom ratu. To putovanje mi je pokazalo kako funkcioniše privreda, rat i ono što je meni veoma bitno – narativi, jer ih uvek prikupljam za analizu. Zapisala sam ih, ali ih nisam još obradila. Prikupljam ih i u Hrvatskoj, u Bosni, Austriji, Srbiji, Crnoj Gori. Oni imaju taj sloj patine – ponavljanja onog što je neko pročitao u nekom članku ili čuo od nekog političara ili ne-političara u nekom video ili TV prilogu. I to je pogubno. Zato naučnici treba više da doprinesu popularnim knjigama ili izložbama ili novinskim člancima, da njihovi radovi ne ostanu samo u naučnim zbornicima ili delima i da kažu pa mi smo to rekli.
Zahvaljujući Vama, istoričarima i piscima, istine o tim događajima dolaze do čitalaca. Vidite li paralele između ratova koji su vođeni na našim područjima? Nalaze li se balkanski narodi na takvom strateškom mjestu i imamo li takvu istoriju ratova da nas stihija novih sukoba jednostavno ne može mimoići?
Kao prvo bih rekla da je najsrećniji onaj u kojem se poreklom prelama više naroda. Da se našalimo, najlepši ljudi dolaze iz takozvanih mešanih veza. Pogledajmo Beč kao primer mešavine naroda. Tu dolazi do pozitivih uticaja, kao da se gleda kroz više prozora. Moj deda, koji je inače bio trgovac, znao je da kaže – gde god dođeš ti kuću sagradi. U suštini on je mislio gde god dođeš sklapaj kontakte, znači otvori još neki prozor. Bosna je to imala, Zenicu, moj rodni grad, zvali su Jugoslavija u malom, Šabac odakle su došli moji roditelji je isto bio i ostao mešavina – pre rata sa velikom jevrejskom populacijom, isto tako sa značajnom romskom kulturom, kako i drugim nacijama, kako pre tako i danas. Ja sam navikla na te mešavine i volim da živim u tome. I kompletan Balkan je mešavina naroda. Koliko god neko insistirao na tom „čistom“ u današnjem globalnom svetu, to je nemoguće i dobro je da je nemoguće. Tako da to nije naše prokletstvo. Naprotiv. Balkan jeste na geostrateškom položaju, kroz koji su mnoge vojske prolazile, bio je često stecište ratova. Ja govorim o Balkanu, iako je i to neki neprecizan izraz. Narod s Balkana je navikao da se sa time nosi, ali je uvek, čini mi se, i spreman da će doći do novih sukoba. Nažalost, u svakoj generaciji i u svakoj zemlji postoji ona neodređena masa, koja se povlači za onim što je novinski naslov, što kaže neki politički govornik. Ne čita se dalje od naslova, a kamoli neka knjiga ili rad o tome. Tako nastaju ti narativi. Mnogim političarima, koji su nacionalno orijentisani, najlakše je ići na nacionalnu notu i time će se dobiti glineni golubovi koji će krenuti u sukob i dovesti do rata. Mene samo boli, da je uvek toliko ljudi spremnih da budu glineni golubovi. Ponavljaju se iste greške, ali i u celom svetu se ponavljaju. I sadašnji rat je slika i prilika svega što se dešavalo u propagandi kroz Prvi i Drugi svetski rat, te rat devedesetih u Jugoslaviji. Samo se menjaju tereni. A da ne govorimo da su nama evrocentristički skrenute misli, a da je isto tako u Siriji, Avganistanu i u Africi decenijama. Znači, nije rat u Ukrajini prvi rat posle Drugog svetskog rata, iako se to kroz propagandu ubacuje ovih meseci.
Propaganda koja se u vrijeme Prvog svjetskog rata vodila protiv srpskog naroda je bila strašna, a na nešto blaži način se zadržala i do današnjih dana. Kroz iskustvo sa koronom i ukrajinsko-ruskim ratom smo svjedoci novih propagandnih mašina i cenzure, koji su uz pomoć elektronskih medija dostigli svoj vrhunac. Jesu li po Vašem mišljenju tzv. slobodne, demokratske države pogazile svoje principe sa ovim ratom? Ili se istorija samo ponavlja?
Istorija se samo ponavlja. Ne bih rekla da niko ne uči iz istorije. Ja sam mišljenja da su oni koji počinju rat ili koji ulaze u rat, a to nikada nije običan čovek, vrlo dobro izučili kako to istorijski funkcioniše, šta treba da se učini da bi se došlo do očekivanih rezultata. Tako da se na taj način neke greške ponavljaju, a neke druge se uče da bi se došlo do cilja. I propaganda je uvek postojala, taj pojam dolazi iz religije i služio je za pridobijanje vernika. Posle je taj izraz prešao u odnose sa javnošću ili tzv. promoting. To je samo izraz i ne treba zaboraviti – svaka država to radi, svaka firma, pa i mi u privatnom životu. Uvek sa dve strane i uvek jedna optužuje drugu za neistinu, a insistira na svojoj istinitosti.
Da završimo sa ljepšim temama. Vi živite dugo u Beču, udati ste i imate dvoje djece – Vuka i Srnu. Kako dolazite iz Srbije, znači da ste srpsko-austrijska ili austrijsko-srpska građanka. Kako su se te ličnosti pomirile u Vama?
Došla sam ovde kao državljanin Jugoslavije, kasnije sam postala državljanin Austrije. U meni sigurno ima dosta i Srbije i Bosne. Nisu to nebitne stvari, to su stvari koje grade našu ličnost – gde odrastamo, s kim odrastamo, ali bitno je da one ne budu na prvom mestu. Da na prvom mestu stoji neki naš lični razvoj. Mahanje zastavicama i nacijom i upotreba reči „naš, kod nas, mi…“, pristrasnih prideva u naučnim tekstovima i nedostatak analize je nešto što me najviše odbija. To je ono što sam rekla na početku – da bih komunicirala, da bih više saznala i stekla prijatelje, potreban mi je nemački jezik. I to je preduslov za uključivanje u ovo društvo. Jezik je sredstvo, a ne odrednica identiteta. To teško shvataju jednojezični. Ako se pomerim na neko drugo jezičko područje, ja ću se u svakom slučaju potruditi da naučim taj jezik i steknem prijatelje i kolege sa tog područja. Meni je čak žao što je ovako malo odrednica u mom životu, malo različitih kultura. Mislim da bi bilo lepo da ih je još više, onda bih bila još ispunjenija. Nema sukoba u svemu tome, to je obogaćenje i to bez nekog stereotipa.
